Selo Staro Lanište nadomak Jagodine nekada je bilo poznato po ljudima koji se bave asurdžijskim zanatom i proizvodnjom predmeta od ševara. Danas, asurdžija ima jako malo, ali Ljiljana Vulić je odlučila da ovaj zanat sačuva od zaborava, te je njemu srcem i dušom posvećena već skoro 40 godina.

-Kada sam došla u Staro Lanište sa 18 godina, nisam ni znala za ovaj naš zanat. Ovde je u to vreme skoro svaka kuća radila asure i cegere, među njima je bio i moj svekar. Od njega sam to naučila. Polako sam počela da mu pomažem cepkajući ševar, a zatim sam naučila da radim asure i zembilje –započinje svoju priču Ljiljana.

Ovu biljku Ljiljana bere u močvarnom delu sela Laništa, a za veće količine ide sa porodicom do sela Čepure u Paraćinu. Za one koji nisu upoznati sa procesom izrade, ševar se najpre stavi u prostoriju gde može da suši, pa se veže u snopove. Potom se cepka u sitnije delove, kvasi se, pravi se osnova na razboju i onda kreće sa tkanjem. Ljiljana u svojoj radionici zna da provede i po nekoliko sati, a zahvaljujući svom umeću i veštim rukama, ova vredna žena proizvodi različite predmete.

-Leti se više koriste asure za letnjikovce, da se narod zaštiti od sunca, od vetra za razne ograde, koriste ih i ispod kreveta protiv geopatogenog zračenja... Asure imaju više namena. Izrađujem vaze, uloške za saksije, podmetače, korpe za voće… Ruže izrađujem od šuške kukuruza. Sve je to od prirodnog materijala –napominje Ljiljana, koja na mesečnom nivou proizvede od 50 do 60 asura i 30 do 40 zembilja.

-Kada odem na etno manifestacije, ljudi se uglavnom oduševljavaju kada vide moje proizvode. Kažu da imam zlatne ruke. (smeh) Ja sam onda zadovoljna i srećna, kupili oni nešto ili ne. Imam dosta zahvalnica i diploma. Tu je i jedna medalja iz Niške Banje, koja mi je jako draga. Bila sam baš srećna kada sam je dobila. To mi mnogo znači –ističe ona.

Tkanje na razboju i pravljenje predmeta od ševara Ljiljani nekako dođe poput terapije protiv stresa. 

-Dosta volim ovo da radim. Kada uđem u radionicu, onda nisam nervozna. Zamislim ono što hoću da napravim i nekad uspe, a nekad ne. To me održava i srećna sam zbog toga. Nije naporno. Kada volite da radite nešto, onda i nije teško –kaže ova vredna žena.

Stariji ljudi dosta cene ovaj zanat, a Ljiljanu raduje što i mlađe generacije polako prepoznaju njegovu lepotu i značaj. Vrlo je voljna da svoje znanje prenese mladima, baš kao što je bilo u njenom slučaju.

-Vole mladi ljudi ove prirodne materijale. Baš bih volela da dođu mlađi da im pokažem sve što znam što se tiče asurdžijskog zanata, da ovo rade i bolje od mene, kako bi to stvarno otrgli od zaborava i da asurdžijski zanat ostane u Starom Laništu –rekla je Ljiljana.

Ljiljana ima veliku podršku porodice u svom radu. Posebno joj je drago što njen četvorogodišnji unuk polako prepoznaje čemu služe ševar i razboj – te tako za opstanak ovog zanata ne mora da brine.

D.M.