Uprkos eri digitalizacije, u kojoj se muzika u velikoj meri stvara pomoću kompjuterskih mogućnosti, interesovanje za sviranje starih srpskih tradicionalnih instrumenata poput frule nije otišlo u zaborav. Otud i posla i za Bogoljuba Milojevića iz Ratkovića kod Rekovca, jednog od četiri majstora za izradu frula u Srbiji, na njegovo veliko zadovoljstvo.

Milojević je rođen 1944. godine. Kako potiče iz muzičke porodice, nekako je bilo logično da i on nastavi tradiciju muziciranja. U svojoj šestoj godini, latio se frule i vreme je pokazalo da je to bio pravi izbor:

-To mi je preneo jedan čovek iz ovog kraja, koji je bio svima poznat kao Lada. Jako je lepo svirao frulu i klanet. To je nešto slično klarinetu. Od njega sam čuo kako svira i tako sam i ja zavoleo da sviram od detinjstva. To mi je bilo mnogo lepo. Još tada sam tražio da kupim frulu, a nije moglo da se nađe. Kada sam je napokon našao, bez ičije pomoći sam učio i svirao. Volim taj zvuk. Ja sam Šumadinac i volim da čujem kad neko zna da svira kolo. To me uvek oduševi –rekao nam je Bogoljub o svojim počecima.

Otac mu je bio stolar, tako da je u njegovoj radionici još od svoje rane mladosti počeo sa njihovom izradom. Prvu koju je napravio nije sačuvao kao uspomenu, već ju je ostavio svom prijatelju u Sarajevu kada je nastupao na Ilidži. Od tada, napravio je više od hiljadu frula različitih veličina i tonaliteta, a ceo proces nije ni malo jednostavan: od pronalaženja drveta, preko kuvanja u ulju, pa sve do njegove obrade:

-Drvo mora da bude kvalitetno. Ima više vrsta: dren, šljiva, jorgovan, šimšir, abonos, palisander... Svako drvo ima svoju boju tona. Ali, ne može od svake šljive i svakog bagrema. Najbolji je crni bagrem, od šljive su najbolje metlača i trnovača. Ne može od šljive ranke. Kad radim profesionalcima, oni traže palisander ili abonos. Od matlure se pravi najbolja frula. To drvo je vrlo retko, ali kad se od toga napravi frula – to je vrh vrhova.  Proces je isti za sve frule. Možda treba malo više vremena za ove koje su duže, ali ono što ih razdvaja jesu nastavci koji se štimuju –rekao je majstor.

Ipak, bez osećaja za ovaj instrument, bez znanja koje je potrebno za sviranje i ljubavi, posao u koji ste ušli neće se završiti kako treba, kaže on:

-Ako ne volite to što radite, nemojte ni da počinjete. Onaj ko ne zna da svira, taj ne zna da podesi ni ton. Ja sviram i znam tačno šta mi treba. Tonski uvek mora da se slaže sa klavirom i harmonikom. Najkomplikovanije je uraditi pisak da bi se pogodio ton. Možete vi da je napravite matematički, ali napraviti zvuk, to je već istraživanje. Ako to ne uradite kako treba, onda ništa –iskren je Bogoljub.

Cene frula variraju, a to najviše zavisi od kvaliteta drveta, uloženog vremena i rada. Prodaje ih i dalje: kako profesionalnim sviračima, tako i početnicima na ovom instrumentu. Milojević je jedan od četiri vrhunska majstora za izradu frula u Srbiji. To potvrđuje i mesto koje mu je dao čuveni Bora Dugić u svojoj knjizi. Interesenata za sviranje ima u velikom broju, što ga raduje, ali za izradu nema. To ga već zabrinjava, pošto nema kome da ostavi zanat:

-Nikoga to ne interesuje toliko. Ovde nema omladine, pa da ja to nekome prenesem. Šteta je da to neko ne nastavi. To je jako lep zanat. Da ima omladine, lako bih ih ja priučio. Gledam na internetu, vidim ima nekih koji prave. Kakve su, ne znam, ali volim što ih rade mladi ljudi. Neko mora da nastavi. Volim što ima omladine koja voli da svira. U opštini Brus ima preko 30 deteta, i muških i ženskih, koja opasno sviraju. To volim da  čujem –kaže on.

Iako ceo svoj život pravi frule, svirajući gitaru 40 godina proputovao je svet. Svirao je svuda: ispod šatora, ali i u hotelima po zemlji i inostranstvu. Gotovo da nema poznatog izvođača kom nije bio gitarska pratnja:

-Svirao sam po svim zemljama bivše Jugoslavije. U Crnoj Gori sam dvadeset dve godine uzastopce svirao na moru. Dva puta sam bio u Čikagu, a išao sam i u London: kako poslom, tako i turistički. Tako je bilo, bio sam mlad i to je bilo lepo. Kad god bi izašla neka nova pesma, ja bih je noću posle nastupa u kafani, učio kod kuće da je sviram. Bilo je to srećno vreme za nas muzičare –priča on sa setom dok lista crno-bele fotografije.

Sada uživa u penziji. Putovanja po svetu nema, ali svira u dva kulturno-umetnička društva: za rekovački „Levač“ i jedan iz Batočine. Ima suprugu Milenku, sina Milenka, snajku Slavicu i unuku Elenu koja je sedmi razred osnovne škole. Na njegovo veliko zadovoljstvo, ona nastavlja familijarnu muzičku tradiciju:

-Vidim da je zainteresovana i talentovana. Ide u muzičku školu i svira kontrabas. Pokazao sam joj i frulu. Naučila je lepo da drži prste što je najvažnije. Vidim da od nje može da bude svirač –kaže sa zadovoljstvom Bogoljub na kraju našeg razgovora.

D.M.