Čelična volja i pozitivan pogled na svet osobine su koje krase mladog Aleksu Petrovića iz Jagodine. Iako je rođen sa cerebralnom paralizom, zbog koje je u invalidskim kolicima i teško govori, to ga ne sprečava da, uz pomoć ljudi oko sebe, živi život kao i svi njegovi vršnjaci.

-Volim film, pozorište i koncerte. Volim da se družim sa drugarima, da se skupimo, pogledamo neki film ili odigramo neku igricu, pošto ja volim da ih igram. Volim da izađemo i da se prošetamo do grada –rekao je Aleksa.

Nije nepoznato da se osobe sa invaliditetom kroz život suočavaju sa različitim vrstama diskriminacije. Ipak, sa Aleksom to nije slučaj. Od prvog razreda osnovne škole, drugari su ga prihvatili takvog kakav jeste, a sa mnogima je u kontaktu i dan danas.

-Naše druženje je krenulo pre nekih 25 godina. Aleksa za mene nije ni drug, ni prijatelj, Aleksa je moj brat. On je član moje porodice. Primer je i oličenje mladih ljudi kako treba da se bore kroz život. Mislim na pozitivne stvari, na taj socijalno društveni aspekt i na tu njegovu želju da se nadograđuje kroz život, u intelektualnom smislu i kroz društvene aktivnosti –rekao je Nemanja Ivanović.

Aleksi nije strano čak ni bavljenje sportom. Član je sportskog Udruženja “Spartanac” u Jagodini koje okuplja osobe sa invaliditetom i njihove pratioce. Već par godina, uz pomoć mladih jagodinskih maratonaca, Nemanje i Nikole Miloševića, imao je priliku da učestvuje u velikim uličnim trkama. U međuvremenu im se priključio i poznati jagodinski maratonac Marko Gajić. On i Aleksa danas su tandem bez kojih ovakve manifestacije ne prolaze i jedan drugom velika su podrška.

-On je više ona mentalna strana fitnesa, mentalni sklop koji mene održava da budem prisutan, da ne puknem u jednom trenutku i ne odustanem. To je ono što spaja nas dvojicu, svako ima svoj posao. On mene opomene za okretnu stanicu, ali i ja njega moram da pazim ako su prevelike vrućine. Nije poenta samo završiti trku, već da sve bude kako treba. Cilj njegovog uključivanja u trke jeste da svi budemo jednaki, da ne bude diskriminacije –rekao je Gajić.

Nije uvek bilo lako, priznaju Aleksini roditelji. Svim ljudima koji se nalaze u njihovoj situaciji, poručuju da ne klonu duhom, kao i to da su socijalizacija dece sa invaliditetom i praćenje njihovih želja od velikog značaja za njih same.

-Bili smo u raznim centrima, banjama, lečilištima i onda smo došli u situaciju da moramo da odlučimo da li ćemo da nastavimo taj bolnički život i da ga izolujemo od svega ili da ga socijalizujemo. Socijalizacija najviše zavisi od upornosti roditelja. Nema ničega bez opuštenog odnosa prema celoj situaciji. Postoje deca sa mnogo manjim procentom invalidnosti koja su izolovana, zato što je nekim roditeljima mnogo bitno kako reaguje okolina, koja zna da bude surova. Mi smo naišli na podršku celokupne zajednice. Bitno je samo da se skupi hrabrost i da budeš slobodan. Kad to kažem, mislim da ne treba da se obazireš na okolinu, šta čuješ i vidiš. Bitno je da živiš kako si zacrtao i da ti motivacija bude osmeh tvog deteta –rekla je Suzana, Aleksina majka.

Da su kočnice vrlo često samo u našim glavama, najbolje potvrđuje Aleksa. Za njega se one nalaze samo na njegovim kolicima, a on će i dalje, bez obzira na sve, uživati u svakom trenutku svog života.

D.M.