Biljana Jovanović se bavi rukotvorinama od malih nogu. Ljubav prema starim zanatima vremenom je prerasla u ozbiljan hobi, pa je tako ova maštovita Jagodinka, rodom iz Malog Popovića, odlučila da u svojoj porodičnoj kući napravi veliku radionicu i izložbeni prostor gde svaki putnik namernik može da svrati i divi se njenim radovima koje, kako kaže, ljubomorno čuva za sebe i teška srca proda ili pokloni, jer joj je svaki posebno drag.
-Krenula sam da se bavim pletenjem i vezom još kao mala. Kako sam odrastala tako su se širile ideje, mnogo toga me je privlačilo da naučim, oprobam se u tome i rezultat vidite i sami, u mojoj sobi skoro da nema više mesta za nove radove, pa dolazim na ideju da proširim ovu moju etno radionicu, kaže Biljana. Ne znam da li bi nešto mogla da izdvojim kao najdraže. Volim da tkam, preokupirana sam dekupažom, volela bih da naučim rad sa papirom i pletenje korpica od papira, pa je ujedno to i moj naredni projekat, kaže ona.
Biljana Jovanović je pre petnaest godina odlučila da nauči tkački zanat. Pohađala je obuku tkanja, nabavila razboj i krenula sa radom. 
-Mnogo volim da tkam. Mislim da kroz tkanje zaista neko može da iskaže svoju kreativnost, jer ideje su nepresušne. Nabavila sam krpice, koje se nalaze u jednom velikom drvenom buretu pored radionice, i verujem da će mi trebati bar deset godina da ih sve iskoristim, a hoću, veselo kaže ona. 
U etno kutku se nalaze izuzetno stare stvari, koje je Biljana restaurirala i otrgla od zaborava. Među njima je stoletni šifonjer njene bake, kredenac i starinski krevet prekriven ćilimima. 
-Krevet je star oko 120 godina. Šifonjer je propadao na tavanu, ja sam ga polako iznela i kompletno sredila, tako da ga sada koristim za odlaganje stvari. Čak su i ulazna vrata na mojoj radionici stoletna. Ne postoji predmet koji ne može da se sredi i vrati mu se prvobitni sjaj. Ljudi često bacaju stvari jer misle da ih je nemoguće popraviti, što je netačno. Meštani Malog Popovića znaju za moj hobi i često mi donose predmete koji im nisu potrebni, obično negde kisnu u dvorištu ili čame na tavanu. Ja im kažem da čak ni kutija od cipela ne mora da se baci, jer ima upotrebnu vrednost, može da se ofarba, sredi tehnikom dekupaža ili ukrasi na neki drugi način. Ja sam običan stari drveni prozor pretvorila u divno ogledalo, male tegle od penicilina napunila raznim zrnevljem, ukrasila i napravila lepe suvenire. Stare vaze obično farbam i ukrašavam dekupažom, pravim podmetače za čaše i šerpe od običnih daščica, tkam krpare,vezem, pletem i drugo.
Biljana Jovanović je, zbog velikih problema sa kičmom,  sa trideset godina postala invalid. Sada je članica Udruženja invalida rada u Jagodini, gde se takođe, u okviru sekcije, organizuju izložbe etno radinosti kreativnih članova širom Srbije. Veliki problemi sa zdravljem i neprestana borba za životnim nedaćama, ovu nadasve kreativnu ženu su odveli u svet umetnosti, jer kako kaže, ovo je ogroman ventil kojim svako može da se izbori sa bolešću i gubitkom najmilijih. Nju posebno raduje što etno radionica, koju godinama stvara,  neće ostati prazna, jer u svojoj unuci vidi naslednicu.
-Moja unuka, koja živi u Užicu, nadarena je umetnički i svaki put kada dođe, pravimo razne stvari. Savladala je mnoge tehnike koje sam joj pokazala, a nadam se da će, kako raste, savladati tkanje, pletenje i vez, jer stari zanati ne treba da se zaborave, oni su deo naše tradicije, kulture i duhovnosti. Moj etno kutak u Malom Popoviću je takođe otvoren za sve one koji žele da se bave rukotvorinama i ja sam uvek raspoložena da im prenesem deo svog znanja. U ovoj umetnosti nema gotovo nikakve zarade, a ja obično ne prodajem predmete koje izrađujem, već ih poklanjam, ili ljubomorno čuvam, jer svaki mi je posebno drag, kaže ona.
T.Mitrović