Slavko Nikolić, diplomirani pravnik iz Jagodine i zaljubljenik u sport i biciklizam, odlučio se na jedan poprilično neuobičajen podvig. Naime, on je 23. jula, u ranim jutarnjim časovima, biciklom, samostalno krenuo put Hilandara.

Slavko svakog dana biciklom pređe 30 kilometara, a da automobil zameni ovim prevoznim sredstvom, naterala ga je materijalna situacija. Bavi se i poljoprivredom, ima 50 ovaca, tako da se bavi i organskom proizvodnjom hrane, što ga takođe rešava finansijskih muka. Pre dve godine je zajedno sa svojim prijateljem Đorđem Vučkovićem imao biciklističku turu po Hercegovini, Splitu i Veneciji i još tada se rodila ideja da biciklom odu do Hilandara. Zbog zakašnjenja sa traženjem potrebnih dozvola, mnogi koju su hteli da idu su odustali od ovog puta, ali ne i Slavko. Kako kaže, svoju fizičku spremnost nije dovodio u pitanje, pošto redovno vozi bicikl i igra fudbal:

-Pred polazak sam se osećao u potpunosti fizički spremnim. Kod mene se uvek oseća neki zdrav umor. Nije bilo nikakvih prepreka, osim onih finansijskih. To sam rešio tako što sam poneo svoju vreću za spavanje i sopstvenu hranu: domaća jaja, med koji sam proizvodim i koji mi je davao potrebnu energiju, domaće  suvo meso i slaninu, kao i naš crni luk. Dva živa jaja dnevno su obavezno bila na mom meniju –rekao je Slavko.

Na put je krenuo optimistički i skoncentisan na cilj. Jedina vrsta navigacije mu je bila skiciran put koji je sam napravio. Telefon mu je bio ugašen, kako ga ne bi ometao zvonjenjem, a uključivao ga je samo da bi kamerom zabeleži interesantne predele kroz koje je prolazio tokom petodnevnih putešestvija:

-Da nisam išao biciklom, ne bih upoznao prirodu. Južna Morava je jako lepa reka. Tokom celog puta, uopšte nisam znao koliko ima sati. Sve je bilo podređeno ostvarivanju cilja –kazao je Slavko.

Tamo gde mu se činilo lepo i prijatno, tu je spavao, a mesto za to su neretko bile i klupe. Vreme tokom putovanja mu je baš išlo na ruku:

-Zaista sam imao sreće po tom pitanju. Nekada je znala da bude jaka kiša, a ispred mene munje i oblaci. Naprimer, u Solunu je jednog dana bio pravi potop, a ja sam ga već bio prošao –rekao je on.

Tokom puta, na raznim mestima upoznao je mnogo ljudi, koji su mu i pomagali. Kada mu je ispao šraf sa bicikle, bez kojeg put nije mogao da nastavi, pomogao mu je čovek iz Makedonije, koji je imao sav potreban alat. Tako su i postali prijatelji i naravno, došli su do zaključka da im je svima bilo lepše kada su bili u Jugoslaviji, nego sada kada su razdvojeni.

Za tri dana puta, stigao je do granice sa Grčkom. Odmorio se u autokampu za putnike namernike poput njega i već sutra ujutru, krenuo je put Grčke, ka svom glavnom cilju, a to je bio manastir Kakovo, koji je inače deo Hilandarskog kompleksa. Put do Jerisosa, mesta blizu kojeg se nalazi Kakovo, nije bio nimalo lak. Pogotovo zato što je promašio lakši put, pa je morao da ide uzbrdo, preko Poligirosa:

-Bilo je strmo i naporno, sa preko 20 kilograma tereta. Iako je put bio sve teži, ja sam tu doživeo takve prizore, lepote prirode, ogromne plantaže maslina i mnogo košnica. Prizori su me oduševili. Na vrhu planine, reka teče kao da je ravnica. Na samom kraju uspona, bio sam dosta umoran, a i moje zalihe meda bile su pri kraju –rekao je Slavko.

Ipak, on ne krije da mu je bilo olakšanje kada je stigao u Kakovo. Zadovoljstvo zbog susreta bilo je obostrano:

-Konačno sam osetio sreću i zadovoljstvo zbog svog prvog, ostvarenog cilja. Tamo su me sačekali ljudi koji su bili veoma gostoljubivi, koji tamo žive i rade. Smeštaj sam obezbedio preko Hilandarske kuće u Jagodini. Svi su bili iznenađeni i oduševljeni kada sam im rekao da sam prešao 707 kilometara za pet dana od Jagodine do Kakova, metoha manastira Hilandar. Mnogo su to cenili, pogotovo zato što sam došao najtežom rutom –rekao je Slavko.

Dozvola za posetu Hilandaru se čeka i po šest meseci, a Slavko je nije imao. Pošto su ljudi iz Kakova cenili njegove napore, oni su se angažovali i uspeo je da za dan dobije dozvolu da poseti sveto mesto:

-To je za mene bio poseban doživljaj. Do Hilandara se putuje brodom 40 minuta. Ljudi koji tamo dolaze moraju da imaju sertifikat i ljudi se prozivaju po spisku. Doček je bio izuzetan. Posle odmora u sobi za prijeme, krenuli smo u obilazak. Jedan deo koji je izgoreo se obnavlja. Drugi deo je takođe od neprocenljive vrednosti, zaista je ostavio jak utisak na mene. To se ne može tek tako opisati. Tamo se nalazi i bunar Svetog Save odakle sam pio vodu. Hrana u Hilandaru je odlična, sve je na bazi njihove proizvodnje. Sve u svemu, poseban je doživljaj, kao san. Posle svih muka, napora, ostvario sam san da vidim Hilandar i preporučujem svakom ko može da ode, ali ne biciklom. (smeh)  Bicikla je ipak za lokal, a automobil je za teže destinacije –rekao je Slavko, pun pozitivnih utisaka. Takođe, tamo je bilo ljudi kako iz Srbije, tako i sa prostora cele bivše Jugoslavije.

Za Jagodinu je krenuo 29. jula i po njegovom povratku, reakcije bližnjih na njegov podvig bile su izuzetno pozitivne:

-Reakcije su bile euforične i veoma pozitivne. Iako je bilo naporno, ja sam srećan i ta sreća me prati i dan danas. Što se sledećeg putovanja biciklom tiče– videćemo. Možda se desi, a možda i ne. Ali, planiram da prvom prilikom kupim auto (smeh)  –zaključio je Slavko na kraju našeg razgovora.

Dušan Miletić