U ranom detinjstvu, simptomi koji se povezuju sa kasnijim dijagnozama disleksije uključuju odloženi početak govora, teškoće razlikovanja levog od desnog, teškoće sa pravcem. Dete pravi greške premeštanja slova u rečima čime dobija potpuno novu reč ili neologizam koji često ne primećuje, ali koji ometa razumevanje pročitane rečenice ili teksta. Preskakanje redova i dodavanje nepostojećih reči takođe su prisutni. Deca sa ovim poremećajem kažu da im se rečenice stapaju. Teškoće sa pronalaženjem reči ili imenovanjem stvari takođe su povezane sa disleksijom. Problemi i dalje postoje u adolescenciji i odraslom dobu i mogu da prate teškoće sa sumiranjem priča, učenjem napamet, čitanjem naglas ili učenjem stranih jezika. Disleksija se javlja u svim delovima sveta. Neki smatraju da bi trebalo disleksiju posmatrati kao drugačiji način učenja, sa svojima prednostima i nedostacima.

Disleksija se lakše otkriva ukoliko porodica i škola zajedno saradjuju. Javlja se u najranijem detinjstvu, a najčešće je to period kada dete krene u školu. Ono što je najbitnije jeste da roditelji obrate pažnju na razvoj govora svog deteta i da pričaju što više sa njim. Ukoliko primete da dete ima siromašan rečnik treba se na vreme javiti logopedu. Deca sa suženim rečnikom imaju nerazvijeni govor disfazije i to ide u sve dublji jezički problem koji će obavezno kao posledicu da ima nemogućnost savladavanja tehnike čitanja i pisanja. Logopedi su jedini pravi edukovani stručnjaci koji uče disleksiju kao razvojni jezički poremećaj kao i patologiju jezika.

Postoje škole koje odbijaju da ih prime ili im daju jedinice. Takva deca često se tretiraju kao lenja, nezainteresovana, razmažena, bivaju kažnjavana , a rezultat svega toga su smetnje u emocionalnom smislu. Iako su uglavnom natprosečno inteligentni, deca gube samopouzadnje i povlače se u sebe. Neki roditelji kriju ovaj poremećaj svog deteta jer smatraju da je društvo u kojem živimo nedovoljno informisano i da svako ko je različit biva obeležen od strane vršnjaka kao glupo.

Stručnjaci preporučuju da se deca sa disleksijom ocenjuju usmeno i da se za pismenu proveru znanja produži vreme za rad. Svako disleksično dete je individua za sebe sa odredjenim sposobnostima i manama, a njihova zajednička karakteristika jeste da imaju poteškoće sa čitanjem i pisanjem. Kod lakšeg oblika disleksije deca mogu da prevazidju svoj problem, ali će uvek imati otpor prema čitanju. Sa druge strane, ova deca su jako kreativna sa razvijenim posebnim, vizuelnim stilom mišljenja.