Izvor: RTS

O odluci prvog među jednakima u pravoslavnom svetu i kako će se to odraziti na položaj SPC u Makedoniji i Crnoj Gori, govori profesor pravoslavne teologije Darko Đogo.

Kada je vaseljenski patrijarh Vartolomej poručio da će ukrajinskoj crkvi dati autokefalnost, dodao je da Vaseljenska patrijaršija ima pravo da reši crkveno pitanje u toj zemlji bez učešća Moskve. Ruska crkva odmah je prekinula sve odnose sa Carigradom. Odluku prvog među jednakima u pravoslavnom svetu pozdravio je ukrajinski predsednik. Petro Porošenko je poručio da je autokefalnost crkve pitanje suvereniteta i nacionalne bezbednosti Ukrajine.

U Ukrajini danas postoje tri pravoslavne crkve, ali je samo jedna kanonski priznata – to je Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, koja je pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve. Na njenom čelu je mitropolit Onufrije.

Osim nje, u Ukrajini deluje kanonski nepriznata Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevskog patrijarhata, na čijem čelu je Filaret (Denisenko).

Postoji i Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva, takođe kanonski nepriznata, na čijem čelu je Makarije. I Filaret i Makarije ranije su bili raščinjeni. Sada vaseljenski patrijarh najavljuje njihovu rehabilitaciju.

Kad je vaseljenski patrijarh pokrenuo proces davanja autokefalije, on zapravo nije mislio ni na jednu od ove dve crkve, da li sada ide u pravcu stvaranja neke nove ukrajinske pravoslavne crkve?

"To je ono što je najavljeno iz Carigradskog patrijarhata, da oni žele da naprave novu strukturu. Ono što je netačno u njihovoj najavi, to je da će oni ujediniti sve kompletno ukrajinsko pravoslavlje, dakle i kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarhata i ove dve raskolničke. Carigrad najavljuje pravljenje jedne nove strukture, koje će se sastojati od tzv. Kijevskog patrijarhata i od tzv. Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve. Oni su ih već vratili u kanonsko opštenje. Filaret (Denisenko) je nakon pravljenja raskola najpre raščinjen '92. godine, a zatim predat anatemi '97. godine, i da istorija bude najzanimljivija u ovom momentu, upravo patrijarh Vartolomej je to primio k znanju i čak obavestio Moskovsku patrijaršiju da će sprovoditi saborske odluke Moskve. Tako da imate zapravo pomalo paradoksalnu situaciju, da čovek koji je pre 20-ak godina prihvatio određene odluke, čak ih pozdravio, danas je potpisao odluke koje negiraju sopstveno prihvatanje. A ono što je pitanje nad svim pitanjima je na koji način ća ta nova struktura uopšte biti moguća? Carigrad se trenutno postavlja kao neko ko može to da reši, a ukrajinska država vrši pritisak na objedinjavanje, ali bih napomeno da su u poslednjih 15 godina sve ukrajinske vlasti pokušavale, i mimo carigradske inicijative, da naprave objedinjavanje tzv. Kijevskog patrijarhata i tzv. Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve i nisu uspeli, a tu postoji jedan problem što Filaret ne želi da bude bilo šta drugo nego patrijarh, a vrlo teško da će mu i Carigrad dati taj status."

Patrijarh Vartolomej je rekao da Carigrad ima pravo da reši ukrajinsko crkveno pitanje bez učešća Moskve i pominje dokument iz 17. veka kojim je, laičkim rečnikom rečeno, dao Moskvi pravo da se brine o teritoriji Ukrajine, oni sada povlače taj dokument i kažu – mi smo odgovorni za teritoriju Ukrajine.

"To povlačenje dokumenata postavlja i neka mnogo dublja pitanja – da li je moguće istoriju vratiti u nekakvu tačku koja vama odgovara? A pritom imamo realije koje apsolutno nisu iste, čak teritorija Kijevske mitropolije koja je tada postojala apsolutno nije identična ni sa teritorijom Ukrajine, ni sa teritorijom Kijevske mitropolije, koja sada postoji. A onda se postavlja pitanje da li onda bilo koji dokument iz prošlosti može da se poništi? Da li dokument o autokefaliji Srpske pravoslavne crkve iz 1920. godine može da se poništi? Pre četiri meseca Vartolomej je još uvek priznavao Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, kanonsku, njene predstavnike, mitropolita Onufrija... Šta se to dogodilo u poslednja četiri meseca, osim geopolitičkih dešavanja i unutar ukrajinskih dešavanja, što bi u crkvenom smislu motivisalo nekog da donese takvu odluku?"

Da li bi ovo moglo da se odrazi na Makedoniju, makedonske vlasti su, slično ukrajinskim vlastima, pisale Vartolomeju da odobri autokefaliju Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, koja je nepriznata još od 60-ih godina prošlog veka, tražilo se od bugarske crkve da postane majka crkva, može li princip koji je važio u Ukrajini vaseljenski patrijarh da primeni u Makedoniji?

Ako bismo pogledali tumačenje, kako se Carigradski patrijarhat postavljao, ispada da ima pravo da bilo kad, na bilo koji način, primeni bilo koji princip, mada je Carigradska patrijaršija, osećajući bojazni Srpske pravoslavne crkve, dala jednu izjavu u kojoj je rekla da upućuje crkvu u Skoplju da problem rešava pre svega sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a podsetio bih da je Ilarion u jednom nedavnom intervjuu rekao da je i stav Ruske pravoslavne crkve da je pitanje tzv. MPC sastavni deo SPC. Ima tu jedan problem, Petro Porošenko eksplicitno kaže – pitanje crkve je pitanje nacionalne bezbednosti Ukrajine i zato to radimo. Filip Vujanović se svojevremeno bavio crnogorskim crkvenim pitanjem opet tražeći od Carigrada određene ustupke koje nije dobio, rešavajući crnogorsko identitetsko pitanje. Tzv. Makedonska pravoslavna crkva danas traži nekog sagovornika, jasno je zašto nacionalne oligarhije novih zemalja to žele da urade, ali je pravo pitanje da li je sad pravoslavna crkva bankarsko tržište i da možete da dođete na jedan šalter, pa nismo ništa dobili, a onda na drugi šalter, pa ćemo na treći, pa neko ima monopol. Problem je u pristajanju pomesnih crkava da budu nekakve ekspoziture i da zaprimaju takve stvari, to je ipak novost u pravoslavnoj crkvi jer je postojalo vekovima nekakvo kanonsko ustrojstvo."

Pomenuli ste Crnu Goru, zanimljivo je što je poglavara kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve Miraša Dedeića raščinio upravo vaseljenski patrijarh.

"Tu imamo nekoliko zanimljivih stvari, najpre tačno – bio je raščinjen, Mitropolija crnogorsko-primorska je čak objavila njegovo pismo patrijarhu Pavlu u kome kaže da je njegov sukob sa Carigradom nastupio zbog njegovih prosrpskih nacionalističkih aktivnosti u Rimu, pa se to nije svidelo Grcima... ali je na kraju ta avanturistička ličnost otišla jednim potpuno drugim pravcem. Ono što je zanimljivo za Ukrajinu i tzv. CPC to je da su Filaret (Denisenko), i takozvani Alternativni sinod Bugarske pravoslavne crkve, dakle jedan raskol koji postoji u Bugarskoj, zajedno sa Mirašem, činili neku vrstu 'nekanonskog interkomunija'. Imali ste situaciju da su Filaret, Miraš Dedeić i taj sinod bugarske crkve paralelno delovali, tako da ste na Cetinju za Lučindan, gde je delovao Miraš, uvek mogli da vidite nekog ukrajinskog episkopa, i nekog iz Bugarske, a na ovim litijama u Kijevu koji je organizovao Filaret uvek je bio ili sam Miraš ili neko od njegovih... SPC je rekla je da neće priznati, niti može priznati, da se nekome vrati čin, naprosto mi ne možemo da priznamo nekog ko je do juče služio sa Mirašem Dedeićem, da može sutradan da uđe u neku srpsku crkvu. Postavlja se pitanje na koji način Carigrad misli da će njegovo rešavanje u Ukrajini moći uopšte biti primljeno u nekoj od pravoslavnih crkava."

Kakva je pozicija SPC, ona ne sme da se opredeljuje ni za jednu stranu, vaseljenski patrijarh je istorijski najvažniji, prvi među jednakima u pravoslavnom svetu, a Moskovska patrijaršija je najmoćnija, ima najviše vernika?

"Ne samo što ne smemo, nas obavezuje činjenica da jesmo i geopolitički i narodno i na svaki način neko središte, u kontaktu smo i sa helenskim, grčkim pravoslavljem, a sa druge strane deo smo slovenskog sveta i prirodno i bratski povezani sa Ruskom pravoslavnom crkvom. SPC je nazvala princip rešavanja problema u Ukrajini nekanonskim od strane Carigradske patrijaršije, a ne treba ni poistovećivati tu patrijaršiju sa Vartolomejom, čini mi se da i u okviru grčkog pravoslavlja imate glasove koji opominju da su ti potezi destruktivni, kontraproduktivni... i to je dobro, ono što se predviđalo da će doći do nekakve velike podele na slovensko i grčko pravoslavlje, do toga, čini mi se, ipak neće doći, nego do jednog zdravog promišljanja. Ono što je kod Carigrada očigledno, to je, čini mi se, geopolitički pritisak koji ih tera da se ponašaju na način koji je samom Carigradu do pre dva meseca bio potpuno neprihvatljiv, npr. potpisivanje protokola između predsednika Porošenka i patrijarha Vartolomeja, gde se patrijarh Vartolomej stavlja u funkciju nekakvog izvođača radova za Ukrajinu, a onda Ukrajina daje jedan manastir, to je nešto što to da ste pre dva meseca pitali ljude koji su bili procarigradski raspoloženi njima bi se činilo da je taj stav nedostojan prvog među jednakima."

Šta je sa Svetom Gorom, ona je pod jurisdikcijom vaseljenskog patrijarha, i direktna posledica ovog sukoba Moskve i Carigrada je da je moskovski patrijarh Kiril zabranio ruskim vernicima da se pričešćuju u manastiru Pantelejmon na Svetoj Gori. Kakve bi mogle da budu posledice po Hilandar?

"Trenutno Hilandar ostaje u statusu koji jeste, ali čini mi se da u tom diplomatskom maniru koji je počeo da vlada i sa strane Carigrada i tom vladavinom dokumenata, čini mi se da se pomalo i u Moskovskoj patrijaršiji gubi osećaj za realni život, pa sad diplomatski reciprocitet zahteva da se nigde i ni sa kim ne služi i ne pričešćuje, uključujući i Svetu Goru. Sveta Gora je uvek bila izdvojena po svemu, po svom duhovnom biću, po tome šta i ko ona jeste, i mislim da se tu pomalo pokazuje neka vrsta prenagljenosti, koliko god da razumem reakciju Moskovske patrijaršije i lično sam vezan, jer često idem u Ukrajinu."

Kada je vaseljenski patrijarh Vartolomej pokrenuo proces davanja autokefalije ukrajinskoj crkvi, vodeći ljudi SPC su upozorili da to može da bude uvod u najveći raskol u pravoslavnom svetu, koji može da se uporedi čak i sa Velikom šizmom iz 1054. godine. Gde smo danas i da li je taj proces nepovratan?

"Kao i 1054. godine, pored crkvenih pravila, jednu ulogu će sigurno odigrati i geopolitika, jer možemo da vidimo da neke velike sile učestvuju bar u konstruisanju volje za raskol. Ja ne bih u potpunosti negativno gledao na budućnost, mislim da i dalje postoji zdravo telo u svakoj od pomesnih crkava, i ne mislim da je taj proces otišao u potpuni nepovrat i da ono što je trenutno stanje može da traje mnogo. Mislim da ćemo pre doći do nekog rešenja nego do nekog cementiranja, zato što ipak teološke, kulturološke, lingvističke razlike između pomesnih crkava danas nisu tako velike koliko su bile između Zapada i Istoka 1054. godine, kada ste imali jednu potpunu samosvest o dva razdvojena sveta."